KAZABLANKA
Nemirna. Bučna. Prevelika. Vibrirajuća. Privlačna. Haotična. Neuhvatljiva. Šarolika. Setna. Magična. Omamljujuća. Mirisna. Aritmična. Zadivljujuća.
Luka. Medina. Šarm. Pecanje. Film. Šetnja. Jurnjava. Prošlost. Šoping. Tramvaj. Skver. Džamija. Kupanje. Lavirint. Kuliranje. Moć. Surfovanje. Osmeh. Pripajanje. Srce.
Kaza. Jedinstvena. Najveća.
Bilo da smo zbog ljubavi prema jednom od najpoznatijih filmova svih vremena sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman u glavnim ulogama došli u grad ili nas je život drugim povodom doveo do Maroka, poseta Kazablanci, u narodu poznatijoj kao Kaza, mora da se podrazumeva. Makar na jedan dan.
Kazablanka je najveća luka, turistički i finansijski centar Maroka i grad u kojem živi gotovo tri miliona stanovnika. Tokom tri od četiri godišnja doba klima je idealna i pogodna za šetnje po obali i kupanje, dok je zima relativno hladna ali ni približno takva kao što je imamo na Balkanu.
Kazablanku su u 7.veku pre nove ere naselili Berberi kojih i danas ima, doduše u Sahari i oko nje. Potom su se u gradu smenjivali Feničani i Rimljani, ali i Merinidi u 14.veku. Grad je u 15.veku postao nezavisna država ali i utočište za pirate. Konačno, u 16.veku su ga osvojili Portugalci dajući mu današnje ime, u prevodu “Bela kuća”.
Nakon što je istoimeni pomenuti film 1942.godine proslavio grad u svetu, u Kazablanci su se 1943.našli Vinston Čerčil i Frenklin Ruzvelt koji su tu skovali plan kako da što pre pobede nacističku Nemačku i njene saveznike.
Turističke atrakcije najvećeg grada u Maroku su Džamija Hasan II, treća po veličini u svetu, zatim “neomuriš” kolonijalna arhitektura Kazablanke, kao i veliki jevrejski muzej. U džamiju Hasan II može da stane čak 25.000 vernika, a u njeno dvorište još 80.000! Enterijer džamije je marokanski uređen, iako je spoljašnjost tipičan francuski stil.
Ne sme se zaboraviti ni sveto mesto Marabut, ali i nacionalni stadion na kojem svoj grandiozni rivalitet (često na ivici masovnih tuča) održavaju dva fudbalska kluba – Vidad i Rađa.
Kao i svaki drugi grad na svetu, tako i Kazablanka ima svoj skriveni svet.
SKRIVENI SVET KAZABLANKE
Bogartov kafić, al’ zamalo
Iako čuveni film i sam grad nemaju gotovo ništa drugo zajedničko osim imena, u Kazablanci je ipak morao da postoji jedan restoran sa enterijerom iz klasika Holivuda.
Interesantno, za Rikov kafe (“Rick’s café”) ne zna mnogo turista ili su prosto zatrpani drugim lokacijama, pa ih mrzi da odu do južne obale grada i “uđu u film”. Već na ulasku u Rikov kafe osećaš se zbog scenografije da si u filmu “Kazablanka”, a takva je i muzika. Meni nije jeftin, ali sve vredi. Makar zbog tog osećaja da smo ili Bogart ili Bergmanova.
Treba reći i da je u ovom kafeu svako veče živa svirka, pa tako u zavisnosti od dana možeš slušati džez, bluz, arapsku, kubansku ili latino muziku.
Habus
Habus je stari deo grada, medina koja nije turistički posećena, a nudi daleko više. Sačinjena je od niza odvojenih pijaca, pa u Habusu možeš ući u deo posvećen recimo samo maslinama, zatim plodovima mora, pa nakitu, ali i rukotvorinama.
Koncepcija Habusa pritom nije nalik na sukove, odnosno medinu. Prodavci te neće vući za rukav, tražiti da se cenkaš i slično.
Plaža Buznika
Negde na pola puta između Kazablanke i Rabata, možda 40 minuta udaljena od “Bele kuće”, nalazi se predivna peščana plaža Buznika koju lokalno stanovništvo obožava.
Plaža je kao stvorena za surfovanje, bleju na ležaljkama i učenje da mališani plivaju jer ima dobar i ravan plićak. Smeštena je u zalivu oblika mladog meseca i nemoguće ju je promašiti. Uveče su na njoj lokalne žurke, tako da se autentični duh Kazablanke u sumrak seli na Buzniku, pa je provod zagarantovan.
Zaboravljena katedrala
Lokalni vodiči iz nekog razloga godinama unazad zaboravljaju turistima da otkriju nešto više o relativno zaboravljenoj Sacre Coeur katedrali oko koje se prave realno najbolje fotografije, naročito u sumrak. Sa katedrale se vidi ceo grad, sva džungla na asfaltu kako Marokanci nazivaju život u Kazablanci.
Kako doći do nje? Taksijem koji nije više od 2 evra do ulice Rue d’Alger. Potom podmititi čuvara katedrale sa još 2 evra da bismo se popeli do nje i videli ceo grad.
RABAT
Rabat jeste glavni, ali nije najveći grad Maroka. Pozicioniran na ušću reke Bou Regreg u Atlantski okean, Rabat je dom oko 650.000 stanovnika i pravi politički i ekonomski centar Maroka.
Uprkos tome što su u većem delu godine vrućine i može se kupati kako u recimo martu, tako i u oktobru, Rabat noću nije toliko prijatan kada nije leto. Rabat su u 12.veku izgradili Almohadi tokom borbi sa Špancima.
Rabat je narednih vekova kao prestonicu zamenio Fes, a svoj prethodni značaj dobija tek u državici Bou Regreg u 17.veku. Potom je Rabat bio dom pirata sa Atlantika, a onda i Francuza, zbog čega i danas izgleda kao da je deo te države, a ne Maroka.
Grad je danas idealan za posetu jer nije tako veliki kao Kazablanka, a ni turistički prenatrpan kao Marakeš. Rabat je simbioza tradicije i kulture. Glavna atrakcija je Bab Oudala, kapija za Kasbah i jedan od najvažnijih spomenika drevnih Mavara.
I sam reon Kasbah je mamac za turiste, kao i Muzej Palace i Andaluzijski vrtovi oko njega, a tu je i džamija Hasan koja privlači izgledom veliku pažnju turista. Ti turisti, pak, uglavnom nisu upoznati s tim koji skriveni svet Rabat ima.
SKRIVENI SVET RABATA
Svetionik
Nema turiste koji se nađe na obali Rabata a da ne može, naravno, da vidi obližnji svetionik. On je jedan od simbola grada za koji 99 odsto stranaca misli da je do njega nemoguće doći.
Ako se pak sprijateljiš s nekim meštaninom ili poznaješ već od pre nekog žitelja Rabata, on će ti pokazati način kako da dođeš do svetionika. Sam dolazak do njega i uspinjanje po stepenicima do vrha večno ćeš pamtiti. O pogledu s vrha na grad da ne pričam.
Čaj sa meštanima
Stanovnici Rabata najmanje su agresivni i znatiželjni prema turistima od svih u Maroku. Jako su mirni i pomalo sramežljivi, a ako im ukažeš poverenje i čast da s njima popiješ piće, otvoriće ti zauvek srce i dušu.
Najlepši razgovori s njima odvijaju se oko Kasbaha, jer sama autentičnost lokacije doprinosi doživljaju da sve upamtiš.
Plaža Temara
Do predivne plaže Temara neće ti biti potrebno više od dvadesetak minuta vožnje taksijem ili autobusom, a vredi je videti pre svega zbog belog, najčistijeg peska u celom Maroku.
Plaža je u poslednje vreme komercijalizovana, pa je na njoj mnogo restorana i prodavnica, ali i dalje ima kutke do kojih dolaze samo lokalci. Voda je kristalno čista, a beli pesak garantuje uživanje i savršene fotografije.
Piratska večera
Boravak u Rabatu možeš zaokružiti jedinstvenom večerom na starom piratskom brodu iz 17.veka. Smešten na obali okeana, drveni brod Le Dhow neretko je pun gostiju, a ulaskom u njega, najviše ćeš se iznenaditi elegantnim enterijerom koji se ne uklapa sa spoljašnošću.
Na meniju je spoj francuske i marokanske hrane, a ako ti nije do jela, možeš i piće samo da popiješ.
ESAURA
Doći na odmor u Maroko a pored najvećih gradova i atrakcija ne odvojiti dan za čuveno primorsko mesto Esauru prosto ne ide. Esaura je mala, ali instagramski prelepa lokacija, pa neću navoditi njena skrivena mesta jer ih realno i nema. Ipak, istaći ću ono po čemu je poznata.
Smeštena na jugozapadu zemlje, Esaura se ponosno prsi na obali Maroka noseći se sa lokalnim prejakim, ali ne i iritirajućem vetrom Alizee. Vetar je zapravo zaštitni znak mesta koje odiše prelepim mirisima, laganom i nenametljivom atmosferom, ali i mnogobrojnim instagramskim punktovima.
Esauru su pre nekoliko vekova formirali i podigli Portugalci, pa su snažni bedemi iz 18.veka danas najpopularnije mesto za okupljanje lokalaca, ali i za fotografisanje. Pored čuvenih plavih ribarskih čamaca na obali razume se. I letećih koza, naravno.
SKRIVENI SVET ESAURE
Dobar marketing ili čudo prirode?
Samo u okolini Esaure moguće je šetati i nabasati na po desetak koza koje opušteno kuliraju po krošnjama argana jedući lišće. Prizor je sam po sebi nestvaran, a i reakcija kozica koje su očito oguglale na silne turiste koji se tiskaju pred njima kako bi pozirali.
Pojedini lokalni pastiri odavno su primetili da im i ti kadrovi mogu doneti dobar prihod, pa nude turistima da se igraju, maze i drže u naručju koze.
Kad smo kod prihoda, mnogobrojna svetski poznata udruženja za zaštitu životinja odavno apeluju na vlast i kralja Maroka da prestanu s mučenjima životinja. Tvrde da “leteće” koze, kao i razne zmije, majmuni i druge životinje po trgovima Maroka prolaze kroz danonoćnu torturu vlasnika koji ih drogiraju, muče i kažnjavaju ako ne glume pred turistima kako su oni smislili.
Kod “letećih koza” konkretno, postoje određeni dokazi da su vlasnici nemilosrdni prema njima i da ih teraju da od jutra do mraka nesrećno stoje na granama i glume da su čudo prirode, odnosno da im samo krila nedostaju da zaista i polete. Šta god da je ovde istina, turisti ostaju nemi pred neobičnim prizorom.
Igra prestola
Esaura je i na mapi ljubitelja filmova i serije i zbog toga što su se na njenoj obali snimale scene “Igre prestola”. Esaura je zapravo “glumila” Astapor u koji dolazi Deneris Targerjan, dok je hajlajt snimanja bila epizoda “The Walk of Punishment”.
Duh “Igre prestola” oseća se na svakom ćošku tvrđave, ali začudo, dovitljivi meštani ništa od kadrova nisu pretvorili u zaradu. Nigde nema nikakvih informacija niti tabli recimo o tome šta se ovde snimalo. Nema ni magneta, raznih džidža-bidža, pa ni razglednica koje upućuju na “Igru prestola”. Sve se svodi na prethodno saznavanje turista na internetu o kadrovima “Igre prestola” koji su usnimljeni u Esauri i to je to.
Ko je gledao seriju, odnosno obožavalac je iste, oduševiće se bez dileme na tvrđavi. Ko nije, takođe neće ostati imun na fenomenalan pejzaž i jata galebova koji se utrkuju ko će pre od ribara ukrasti koji komad haringe.
Susret sa bučnim ribarima, a onda i kupanjac
Dok šetaš La Skalom okruženi spektrom živih boja sa fasada, preslatkih prodavnica i sukova, mame te mirisi začina, a potom i nasmejani prodavci koji te zatrpavaju ponudama da kupiš proizvode od grnčarije, pa i slike. Bilo da kupiš nešto ili ne, u nastavku šetnje ne bi bilo loše da svratiš na kafu, čaj ili piće u jedan od mnogobrojnih restorana sa terasama na uzvišenju grada.
Sa “krova grada” pruža se spektakularan pogled na Esauru, kao i na čuvene plave brodiće na obali. Ukoliko si u dobroj kondiciji, preporučujem da kreneš bez obuće u pešačenje po plaži, pa čak da se upustiš i u neku sportsku neobaveznu utakmicu sa lokalcima koji po obalama igraju sve što mogu s loptom. Ovde ćeš videti i devojke da igraju fudbal na obali.
Kad smo kod obale, u Esauri nikada nije loše vreme za sunčanje i kupanje. Čak i u decembru. Preduga peščana gradska plaža mami na skidanje u kupaće kostime, a ko je hrabriji, može se i u tom periodu okupati. Lično sam se uverio da voda i krajem jeseni nije loša, posle 3-4 minuta više nije hladno u okeanu.
Mnogim turistima pažnju će od kupanja više privući na stotine ribara i mornara koji se u drugom delu obale danonočno bore sa ulovom, nasrtljivim galebovima, ali i željom da što više morskih plodova prodaju na licu mesta. Na mini-pijaci ima svega i svačega, ali turistima najviše pažnje privlače preukusne – raže.
Ruka spasa za žrtve nasilja
Na pijaci filigranski nakit prave gluvoneme žene koje u Esauri i njenoj okolini uživaju specijalni, povlašćeni status.
U Esauri se decenijama unazad brine o stanovnicima sa specijalnim potrebama koji se od malena uključuju u regularni život grada. Zato su danas nenadmašni majstori u izradi nakita. Ovaj gradić je takođe i marokanska meka za proizvodnju arganovog ulja. Esaursko ulje se širom zemlje prepoznaje kao “marokansko ulje za kosu”, a tako se nalazi i u prodavnicama širom Španije.
I ovde je lokalna vlast izašla u susret građanima – u fabrici za proizvodnju ulja uglavnom rade žene koje su ili napuštene ili su pretrpele svojevremeno neki oblik nasilja, pa su na taj način socijalno-finansijski zaštićene.
S kojom god turističkom turom da se nađeš u Esauri, nema greške da ćeš u odlasku ili povratku svratiti do jedne od ustanova gde rade pomenute žrtve nasilja. Tamo ćeš saznati ne samo sve o proizvodnji arganovog ulja, već i tome kako one pronalaze snagu za nastavak života, da uz pesmu i osmehe prave raznorazne rukotvorine. Inače, ulje je fenomenalno i oduševiće pripadnike oba pola.
Sve u svemu, Esaura je neizostavni deo “turneje” po Maroku, ali i jednodnevni izlet ako si recimo u ovoj zemlji odabrali samo Marakeš, iz kojeg se stiže laganom vožnjom za dva sata.