POSETIO SAM NAJJEZIVIJE MESTO U EVROPI:
BRDO 100.000 KRSTOVA
Hladno. Vetar seče i lomi kosti. Daleko od očiju i duša živih.
Brdo. Ne bilo koje brdo.
Brdo koje je simbol prkosa, ljubavi i vere.
Brdo 100.000 krstova. Najpopularnija, ujedno i najjezivija atrakcija Baltika. Ništa slično nećeš videti ne samo u Estoniji, Letoniji ili Litvaniji, nego i u Evropi.
Brdo se nalazi na 10 minuta taksijem od grada Šiauljaija odnosno na sat i po od Viljnusa, na dva od Rige.
Sablasni zvuci. To se krstovi dodiruju, sudaraju, miluju i lelulaju.
Ma i više ih je od 100.000. Ne zna im se broj. Na njihovim telima brojanice. Poljupci. Suze.
Ljudi nisu znali. Pitali su gde su im najvoljeniji ali odgovor nikad nisu dobili.
Nešto su morali da urade. Nekako da se oproste. Da ih pošalju na večni počinak.
I odabraše ovo brdo. Prvo za oproštaj. Onda za molitve. Na kraju za hodočašće.
Na početku su kradom ostavljali krstove. Male, pa sve veće. Srazmerno sa hrabrošću. Vlast ih je lovila. Tražila po mraku i vetru da vidi ko ih to ostavlja. Kažnjavala.
A uplakanih je bilo sve više. I više. Ne možeš protiv celog naroda.
Naročito ne protiv legendi.
Da su noću na brdu duhovi ubijenih - od 14.veka pa do Drugog svetskog rata, sovjetske vlasti i represije.
Da su ispod brda ostaci tela vojnika. Da na brdo motri 12 monaha koje niko ne vidi ali oni vide sve.
Krstovi su mali, veliki, skupi, jeftini, metalni, drveni, ukrašeni. Svima je zajedničko što su posvećeni nekom.
Od mesta koje je značilo oproštaj od vojnika čija tela porodice nikad nisu dobile, brdo je postalo Brdo krstova.
Mesto hodočašća Litvanaca. Katolika. Pravoslavaca. Danas ljudi iz svih delova sveta. Svih koji su izgubili nekoga čija tela nikad nisu našli.
Jeza. Strahopoštovanje. Teskoba oko srca. Empatija. Aritmija. A onda iznenadni mir i spoznaja da si prisustvovao nečemu tako velikom.
BRDO KRSTOVA.
